Kultura

Kulturni centar

Kulturni centar Vlasotince, odlukom Skupštine opštine Vlasotince formiran je 1972. godine. U sastavu Kulturnog centra danas se nalazi Zavičajni muzej i Informativni bilten Vlasina.

Kulturni centar ima svoju Galeriju u kojoj se organizuju likovne izložbe, književne večeri, promocije knjiga, i Salu Kulturnog centra – bioskop, koja se koristi za projekcije filmova, održavanje skupova i prikazivanje predstava.

Zavičajni muzej otvoren je za javnost 1979.godine. Za potrebe Muzeja adaptirana je administrativno upravna zgrada iz vremena turske vladavine tzv. “Kula”, odnosno zgrada Stare opštine, koja je 1985.godine proglašena spomenikom kulture i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš. Nastajanje muzejskog fonda započeto je Starom srpskom grafikom iz perioda od 16.do 19.veka, Legat akademskog slikara i grafičara profesora Miodraga A.Nagornog. Zbirka je antologijski izbor i sadrži drvoreze, bakroreze, bakropise i litografije. Zavičajni muzej danas poseduje arheološku, etnolosku i istorijsku zbirku. Pretpostavlja se da je Turska kula sagrađena u 18.veku.

Više o Kulturnom centru  Vlasotince:

Narodna biblioteka

KRATKA ISTORIJA

Prema starim zapisima, još za vreme turske vladavine, rodoljubivi vlasotinački učitelji su svoje đake učili pravopisu koji se učio i u matici Srbiji. Ostala su sećanja na daskala Stojana, Anđelka Cvetkovića, Atanasa Zdravkovića, Mihajla Jovanovića i Petra Spirića kao prve učitelje u Vlasotincu, koji su svojim radom rizikovali da budu kažnjeni od turskih vlasti ili bugarskog egzarhata, koji je nastojao da se nametne na ovom području.  Srpske knjige, samo njima znanim putevima nabavljanim iz Kneževine Srbije, izdavane su na čitanje pismenim Vlasotinčanima. One su najčešće čitane na narodnim okupljanjima, slavama, poselima i drugim zgodnim prilikama.

        U arhivama je zabeleženo  da se u to vreme javljaju i prvi prenumeranti  (pretplatnici) na „iz turskih krajeva“ (odnosno jugoistočne Srbije) na knjige “sa srpskim pismenima“. Ovde valja pomenuti ime Radenka Lepojevića, prvog zabeleženog prenumeranta (1843, „od Gare“), pa Dimitrija Vesovića (1847, „selo Vlasotinac“)... 

        U toku srpsko-turskog rata tadašnji vlasotinački učitelj Petar Spirić umešno sakriva knjige koje je nasledio od svojih predhodnika. Posle oslobođenja južne Srbije sakrivene knjige vraća u školu i u svojoj učiteljskoj kancelariji slobodno otvara knjižnicu (biblioteku), da služi na korist svim građanima Vlasotinca. Rad mladog učitelja nije ostao nezapažen od strane Vlasotinčana, te mu bogatiji sloj, trgovci, zanatlije i drugi, pomaže u širenju uticaja srpske knjige.
...

1.4.2008. izbio je požar u kome je nepovratno nestao bogat knjižni gond , zvanično 14.658 knjiga, ali kasnijim otpisivanjem ta brojka se popela na oko 20.000. Neposredno posle požara Biblioteka je smeštena u suturen opštine, u sasvim neodgovarajuće uslove. Ubrzo se odatle knjige sele u Upravnu zgradu GP „Crna Trava“. Dobiven je na korišćenje deo prizemlja, ali je zbog čestog i nerealnog povećanja zakupa Biblioteka preseljena u prostorije nekadašnje Jugobanke a.d. Od 2012. g. Biblioteka se ponovo seli u Upravnu zgradu GP „Crna Trava“. Svako preseljenje podrazumeva traume zbog prenosa polica i knjiga, njihovo oštećenje, navikavanje radnika i korisnika na novu adresu...

BIBLIOTEKA DANAS

Obnovljena zgrada vlasotinačke biblioteke, poznatija kao „Gigina kuća“, svečano je otvorena 22. januara 2013. godine. U nju je smešten Zavičajni fond, Legat Miodraga Nagornog  i  uprava ustanove, a u suturenu je galerijski prostor predviđen za održavanje izložbi, promocije knjiga, predavanja i druga okupljanja. Ostala odeljenja Biblioteke: Naučno, Pozajmno, Dečje, kao i čitaonice (opšta, dečjeg i naučnog odelenja) smeštene su u Valčićevoj palati, odnosno u Upravnoj zgradi GP „Crna Trava“. Nadamo se da će ovo postati trajno rešenje za lociranje naše Biblioteke.

Biblioteka danas raspolaže bogatim knjižnim fondom, uvećan za  preko 50% od onoga koji smo imali pre požara, za četri i po godine od požara uspeli smo i da nabavimo potpuno novu opremu i nameštaj. Dirljivo je interesovanje članova Biblioteke i svih poštovalaca kulture i njihovo angažovanje u obnovi knjižnog fonda. Zahvaljujući mnogim ustanovama kulture i velikom broju pojedinaca danas je korisnicima na raspolaganju raznovrsan fond popularne beletristike, dečje knjige, stručna literatura, stara i tekuća periodika, bogata zavičajna zbirka.

Više o Narodnoj biblioteci "Desnka Maksimović":

Ukratko o kulturi nekad

VLASOTINAČKA NARODNA KOLA I KULTURNI ŽIVOT NEKAD

Svako veselje u porodici, selima, završavalo se narodnim kolom. Narodna kola, tada zvana ora, su bila poseban ritual na veseljima; čačak-stari i novi, vlasinka, bela rada, zavrzlama, drdavka, u šest, bugarka, vlasinka, žikino kolo, moravac. Nekada se na svadbama, ispraćajima u vojsku, kracajima, preseljenja u novu kuću, vašarima i saborima na verskim praznicima, igralo i pevalo uz muzičke instrumente: duduk, gajde, frulu, harmoniku i pleh muziku sa trubačima.

Svi pečalbari, i momci i oženjeni, su dolazili kući kako bi se proveselili igrajući narodno kolo uz muziku. Kolo je bilo mesto okupljanja mladih i starih da se gledaju među sobom, da se šale, upoznaju, pa i zavole.
Svako selo, svaki deo sela, imalo je svoje mesto za vođenje kola (ora). Niko nije smeo da napusti ili prekine kolo. Dešavalo se da je kod zauzimanja mesta i muzike, često izbijala i međusobna tuča između momaka, kako oko vođenja kola tako i zbog devojaka koje se uhvate da igraju do kolovođe-momka.

I danas se u selu Predance i drugim planinskim selima vlasotinačkog kraja, može čuti narodna izreka oko vođenja kola: „Baba davala banku da se uhvati, a dve da se pusti iz kola“. Miroslav Mladenović, lokalni etnolog iz Vlasotinca, je kao momak negde sedamdesetih godina, prisustvovao događajima kada se na Petrovdan u selu Lopušnja, Trnovci u Svođu, Sveti Iliji na Čobancu, Svetog Jovana (Sedmi Juli) u Zlatićevu,Prvom Maju u Dejanu i drugim saborima, igrala sva narodna kola i kako se niko nije smeo pustiti iz kola kad se uhvati u njega, jer je posle toga obavezna bila tuča.

Lokalni stanovnici takmičili su se čije će kolo biti veće, bolje i među sobom i među selima. U kolu je bio najglavniji onaj na čelu, kolovođa, a na začelju (na „kec”) momak koji je bio zadužen da se kolo ne kida. Onaj ko je prekidao kolo više nije bio puštan da igra, pa zato niko nije smeo da se pusti dok se kolo ne izigra.
Gospodin Mladenović je zabeležio od starijih ljudi, negde sedamdesetih godina dvadesetog veka, da su se pre Prvog svetskog rata, igrala narodna kola i u samom Vlasotincu, kod „Krsta“ za vreme vašara letnjeg Gorešnjaka i jesenjeg Pejčindana i Krstovdana, gde su bile opasne tuče među igrača kolovođa oko devojaka iz različitih sela. Čak su „sevali“ i noževi. Igrala se kola na saborima na verskim praznicima oko crkve kruševačke i konopničke, u selima Kruševica i Konopnica, naročito u vreme letnjih i jesenjih vašara.

Danas, po pričama starijih, mladi ljudi ne obraćaju tome pažnju kao da nema seoskih sabora i vašarskih okupljanja uz narodno kolo. Svi koji su odrasli uz (ora) kola, često se žale što mladi nisu prihvatali njihove narodne igre. Ipak, poslednjih godina, narod se ponovo okreće tradiciji. Igra uz narodno kolo, naročito na svadbenim i drugim porodičnim veseljima, a sve je više i folklornih grupa po školama, koje neguju narodne igre uz narodna kola iz vlasotinačkog kraja.

Vlasotinčani se češće i nazivaju Rosuljci. Razlog za to je biljka Rosulja (lat. drosera rotundifolia L), koja raste na prostranstvima okoline Vlasotinca. Drosos je grčka reč i znači rosa.