Култура

Културни центар Власотинце, одлуком Скупштине општине Власотинце формиран је 1972. године. У саставу Културног центра данас се налази Завичајни музеј и Информативни билтен Власина.

Културни центар има своју Галерију у којој се организују ликовне изложбе, књижевне вечери, промоције књига, и Салу Културног центра – биоскоп, која се користи за пројекције филмова, одржавање скупова и приказивање представа.

Завичајни музеј отворен је за јавност 1979.године. За потребе Музеја адаптирана је административно управна зграда из времена турске владавине тзв. “Кула”, односно зграда Старе општине, која је 1985.године проглашена спомеником културе и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Ниш. Настајање музејског фонда започето је Старом српском графиком из периода од 16.до 19.века, Легат академског сликара и графичара професора Миодрага А.Нагорног. Збирка је антологијски избор и садржи дрворезе, бакрорезе, бакрописе и литографије. Завичајни музеј данас поседује археолошку, етнолоску и историјску збирку. Претпоставља се да је Турска кула саграђена у 18.веку.

Више о Културном центру  Власотинце:

КРАТКА ИСТОРИЈА

Према старим записима, још за време турске владавине, родољубиви власотиначки учитељи су своје ђаке учили правопису који се учио и у матици Србији. Остала су сећања на даскала Стојана, Анђелка Цветковића, Атанаса Здравковића, Михајла Јовановића и Петра Спирића као прве учитеље у Власотинцу, који су својим радом ризиковали да буду кажњени од турских власти или бугарског егзархата, који је настојао да се наметне на овом подручју.  Српске књиге, само њима знаним путевима набављаним из Кнежевине Србије, издаване су на читање писменим Власотинчанима. Оне су најчешће читане на народним окупљањима, славама, поселима и другим згодним приликама.

        У архивама је забележено  да се у то време јављају и први пренумеранти  (претплатници) на „из турских крајева“ (односно југоисточне Србије) на књиге “са српским писменима“. Овде ваља поменути име Раденка Лепојевића, првог забележеног пренумеранта (1843, „од Гаре“), па Димитрија Весовића (1847, „село Власотинац“)… 

        У току српско-турског рата тадашњи власотиначки учитељ Петар Спирић умешно сакрива књиге које је наследио од својих предходника. После ослобођења јужне Србије сакривене књиге враћа у школу и у својој учитељској канцеларији слободно отвара књижницу (библиотеку), да служи на корист свим грађанима Власотинца. Рад младог учитеља није остао незапажен од стране Власотинчана, те му богатији слој, трговци, занатлије и други, помаже у ширењу утицаја српске књиге.
…

1.4.2008. избио је пожар у коме је неповратно нестао богат књижни гонд , званично 14.658 књига, али каснијим отписивањем та бројка се попела на око 20.000. Непосредно после пожара Библиотека је смештена у сутурен општине, у сасвим неодговарајуће услове. Убрзо се одатле књиге селе у Управну зграду ГП „Црна Трава“. Добивен је на коришћење део приземља, али је због честог и нереалног повећања закупа Библиотека пресељена у просторије некадашње Југобанке а.д. Од 2012. г. Библиотека се поново сели у Управну зграду ГП „Црна Трава“. Свако пресељење подразумева трауме због преноса полица и књига, њихово оштећење, навикавање радника и корисника на нову адресу…

БИБЛИОТЕКА ДАНАС

Обновљена зграда власотиначке библиотеке, познатија као „Гигина кућа“, свечано је отворена 22. јануара 2013. године. У њу је смештен Завичајни фонд, Легат Миодрага Нагорног  и  управа установе, а у сутурену је галеријски простор предвиђен за одржавање изложби, промоције књига, предавања и друга окупљања. Остала одељења Библиотеке: Научно, Позајмно, Дечје, као и читаонице (општа, дечјег и научног оделења) смештене су у Валчићевој палати, односно у Управној згради ГП „Црна Трава“. Надамо се да ће ово постати трајно решење за лоцирање наше Библиотеке.

Библиотека данас располаже богатим књижним фондом, увећан за  преко 50% од онога који смо имали пре пожара, за четри и по године од пожара успели смо и да набавимо потпуно нову опрему и намештај. Дирљиво је интересовање чланова Библиотеке и свих поштовалаца културе и њихово ангажовање у обнови књижног фонда. Захваљујући многим установама културе и великом броју појединаца данас је корисницима на располагању разноврсан фонд популарне белетристике, дечје књиге, стручна литература, стара и текућа периодика, богата завичајна збирка.

Више о Народној библиотеци “Деснка Максимовић”:

ВЛАСОТИНАЧКА НАРОДНА КОЛА И КУЛТУРНИ ЖИВОТ НЕКАД

Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, заврзлама, дрдавка, у шест, бугарка, власинка, жикино коло, моравац. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, фрулу, хармонику и плех музику са трубачима.

Сви печалбари, и момци и ожењени, су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе.
Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти или прекине коло. Дешавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.

И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“. Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву,Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на „кец”) момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.
Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код „Крста“ за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су „севали“ и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.

Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, последњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из власотиначког краја.

Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.