О Власотинцу

Генерално посматрано општина има брдско-планински карактер (са развијеним и разуђеним рељефом), који чини преко 80% њене територије. Најнижа тачка је на 230 м надморске висине на ушћу Власине у Јужну Мораву, а највиши врх раскрсје на 1.433 м. У морфолошком погледу издвајају се две целине долинско-котлинска (најплодинији део општине) и брдско-планинска. Клима општине Власотинце је умерено – континентална са жупском варијантом у равничарском – брежуљкастом делу до 500м надморске висине. Општина Власотинце располаже разноврсним природним ресурсима, који представљају добру основу за повећање економске снаге и успешнији развој општине. Међу значајне ресурсе убрајају се: пољопривредно земљиште, шуме, и водни ресурси, који заједно пружају погодне услове за економски развој туризма. Река Власина – Градско језеро. Пољопривредно земљиште представља најобимнији и назначајнији ресурси.

   Простире се на површилни од 16.853 ха. и обухвата 54,7% територије општине. У структури пољоплривредног зељмишта доминирају површине под ораницама и баштама 43,0%. Код сетвене структуре доминантно место заузимају жита 64,7%, сточно крмно биље 19,3% и поврће 14,7%. Квалитет и разноврсност земљишта, повољни климатски услови, изузетно чиста и незагађена природна средина, као и традиција становништва да се бави пољопривредном производњом, омогућују разноврсну производњу у обиму, који би могао бити ослонац будућег развоја. Развојни значај овог ресурса у наредном периоду зависиће од интензивирања повртарства, воћарства и виноградарства, као и од ревитализације сточарства и изградње прерадјивачких капацитета. Шуме представљају обиман природни ресурс и значајан потенцијал. Укупна површине шума и шумских засада на територији општине Власотинце износи 12.873 ха.

Власотинце на мапи Србије Развојни значај овог ресурса зависиће првенствено од заштите и пошумљавања шумских површина, повећања степена отворености великих шумских површина, примене стручно-техничких радова и шумама које се налазе у приватном власништву, као и од уредјења ловишта и развоја ловства. Водни потенцијал, река Власина, представља веома важан потенцијал општине. Власина протиче кроз територију општине Власотинце својим средњим и доњим током. На територији општине Власотинце, најважније притоке Власине су: Љуберађа, Тегошница и Пуста Река. Значај водних ресурса у наредном периоду зависиће од њихове заштите, очувања и уредјења. Културну баштину општине Власотинце чине: археолошка налазишта, цркве, споменици, дела сликарства, споменици народног градитељства, знаменита места и установе културе (Културни центар, Народна библиотека и КУД ”Синиша Јанић”).   

Мрежу установа основног образовања чине 9 основних школа од којих су две градске ”Синиша Јанић” и ”8. Октобар” са по око 1.200 ученика. Општинском центру раде и две средње школе: Техничка школа и Гимназија ”Стеван Јаковљевић”. Здравствена заштита становништва обавља се у Дому здравља и Болници са здравственим станицама и амбулантама у насељима. Пружање услуга у области дечје заштите обезбедјено је у оквиру Предшколске установе ”Милка Диманић”. Власотинце има бројна спортска удружења и клубове. Територијални распоред установа основног обрзовања у потпуности задовољава потребе становништва. Главни носилац и реализатор активности из делокруга социјалне заштите је Центар за социјални рад, који је организован за општине Власотинце и Црна Трава.

На 17 километара источно од Лесковца, где река Власина напушта обронке Чемерника и прелази у плодно Лесковачко поље, смештена је варош Власотинце. Истраживања су потврдила да је то подручје било настањено још пре римског доба, а данашње становништво је досељеничко, па су најстарији родови дошли током друге половине 18. века из разних крајева (Власина, Заплање, Косово, Знепоље, Стари Влах, Црна Гора, Македонија..). 

По турским изворима 1516.године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака.У шеснаестом векуима око 600 становника и 66 кућа.1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског образован Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:” Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле…”

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши“ су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског“ шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан. После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје. Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притокама. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се оснива 1901. А трговачко удружење 1920.

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина“, оснива се Фудбалски клуб „Власина“, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Фабрика гајтана отворена је у селу Козару капиталом власотиначког богаташа Косте Илића Мумџије, који се сматра једним од оснивача чувене лесковачке текстилне индстрије. Његов најмлађи син Влада Илић школовао се у иностранству и најзначајнији је градоначелник Београда у међуратном периоду (1935-1939). За време његовог мандата изграђено је више капиталних здања у престоници, нпр. Зоолошки врт, Сајмиште. Нешто раније на челу престонице је био, такође Власотинчанин, Милан Нешић, професор Техничког факултета у Београду. На његову је иницијативу установљен београдски грб који се и данас користи (1931). У то време је деловао један од најзначајнијих српских етнолога, Христифор Црниловић, чијим је залагањем сачувано доста етнолошког блага Срба, Македонаца и Бугара.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Мароко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош“ и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Немци су заузели Власотинце 10.априла 1941. године. Током Другог светског рата у Власотинцу и околини су деловале разне војне групације: патизани, четници, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари.
Дана 10.октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

После Другог светског рата донет је Петогодишњи план, којим се кренуло у обнову државе, па и Власотинца. Тада се највећи број власотинчана асоцирао на занатсво, а касније, развојем социјалистичких производних односа, занатсво се удружује у задруге и полако улази у спрегу са социјалистичким сектором и све више се укључује у друштвену производњу.

Средином и крајем педесетих година прошлог века, на темељима многих занатских радњи никли су нови индустријски погони: грађевински, текстилни, машински, дрвни и трговински.

Шесдесетих и седамдесетих година се улажу напори за унапређење пољопривредне производње, развој постојећих и отварање нових индустријских капацитета.

Све до деведесетих година двадесетог века Власотинце се развијало у правцу индустријског центра, надалеко познато по својим гигантима попут грађевинског предузећа „Црна Трава“, дрвне индустрије „Беско“, „Винарске задруге“, текстилне индустрије „Власинка“, „Ретекс“, „Позамантерија“ и „Синтекс“ и др. После транзиције и ратног периода деведесетих година двадесетог века структуру власотиначке привреде до данас чине пољопривреда, шумарство, текстилна, метална, дрвна индустрија, саобраћај, грађевинарство, трговина, угоститељство и занатство. Само са развијеним предузетништвом могуће је данас општину Власотинце сврстати у круг развијених, која прати токове републике и региона афирмишући се за производњу здраве хране, јединственог виногорја, као центар грађевинарства, са прпознатљивом туристичком сликом, складно развијене привреде, пре свега агро комплекса, грађевинске индустрије, трговине и туризма.

Околина Власотинца насељена је врло рано. Најстарији познати трагови живота на овом подручју потичу из неолита младјег каменог доба. Живот у неолиту карактерише се земљорадњом, припитомљавањем животиња, бољом обрадом камена и изградњом станишта.

Током бронзаног гвозденог доба на Балканском полуострву се формирају етничке групе Илира и Трачана, које су у 1.веку пре н. е. Римљани покорили, а њихове области припојене су римској држави и укључене у систем римске војне и управне организације. Византијско царство, изнутра слабо, није могло да се супростави великим померањима словенских племена која су у 6. и 7. веку почела да насељавају Балканско полуострво.   

Од 9. до 12. века ови крајеви се налазе у рукама Византије или Бугарске, све до снажења рашке дражаве. Ратујући против Византије, Стефан Немања је, поред осталих делова византијске територије око Јужне Мораве, припојио Србији и ове крајеве. Српска феудална држава достигла је врхунац у 14. веку за време владавине цара Душана, а процес слабљења почиње у другој половини 14. века. После Маричке и Косовске битке она је постала вазална држава Отоманске империје.

На историјским мапама од 13. до 15. века власотиначки крај се увек налазио у границама српске државе. Под именом Влашотинац, Власотинце се по први пут помиње почетком 16. века и то у првом сачуваном попису из 1516. године. У документима из тог периода срећу се подаци о доброј насељености ових крајева (посебно равничарских предела) и доброј мрежи путева. За варошицу Власотинце је проглашено 1878. године по ослобођењу југа Србије од Турака. 1893. године је добило први урбанистички план, који је израдио инжењер Бартос. Бивши власотиначки срез био је шири него садашња територија општине Власотинце. Обухватао је више заплањских насеља, део Лужнице, Црну Траву, Грделицу и још неколицину поморавских села.

У Власотинцу Турци нису никада живели као грађани, нити се осећао већи утицај турске администрације. С муком су одржавали власт, зато је, изгледа, Власотинце једино место на Балканском полуострву где они нису имали xамију. Тек у другој половони 18. века саградили су камену кулу с пушкарницама у којој је боравио буљубаша с неколико сејмена, као и харачлије у доба сакупљања десетка. Кула је данас реновирана и претворена у музеј.

Становници Власотинца и околине никада нису били мирни и никада нису могли трпети туђинску власт. Ч есто су дизали буне и устанке. Први власотиначки устанак избио је 1807. године, а други 1839. Из тог разлога Власотинце је више пута спаљивано: 1809. и 1841. године.

Лесковачки крај је 1877/78. скоро цео био обухваћен народним покретом за ослобођење и стварање добровољачких одреда. У власотиначком крају устаници су заробили 180 Турака, запленили оружје и потукли Турке код Орашачког моста, Козарачке куке и на Косовици више Грделице.

После ослобођења од Турака у Власотинцу је живело хомогено српско становништво. Било је 576 домова и 2622 становника. Власотинце је било и значајан културни центар: имало је 432 писмена мушкарца и 22 писмене жене, што је за оно време несумњиво велики број. Прве школе биле си манастирског типа и то у Конопници и Козару 1886. године. [кола новог типа отворена је у Власотинцу 1877. год. а нешто касније и женска школа. Занатлије су имале своје еснафе. Бројни су били обућари, ковачи, казанxије, пинтери, дунђери. Локална трговина све више је узимала маха. Развија се банкарство, а јављају се и зачеци индустрије: оснива се прва фабрика – радионица за производњу гајтана у селу Козару 1890.
Почетком 20. века у Власотинцу се удружују радници и стварају синдикалне подружнице и радничка друштва. Већ 1908. формирана је социјал – демократска странка. Социјалисти се појављују на посланичким изборима и организују првомајске прославе. Власотинчани учествују масовно у балканским ратовима и у Првом светском рату. После ослобођења живот у граду се нормализује, али положај сиромашних је био све тежи. Напредна омладина Власотинца и околине у предвечерје Другог светског рата развија врло жив и интензиван идеолошко – политички рад. Кроз рад читаонице и библиотеке, на састанцима и излетима и кроз акције на уређењу града, омладина припрема масе за одбрану земље од наступајућег фашизма. Године 1939. образована је ћелија КПЈ, а 1940. актив СКОЈ-а у Власотинцу. У току припрема за оружану борбу скојевска организација је формирала више ударних група а потом су преко 70 припадника ударних група отишли у партизанске НОП одреде. Власотинце је ослобођено 10. октобра 1944. када почиње период од обнове и изградње.