БЕОГРАД ЗАМЕНИЛИ ВЛАСОТИНЦЕМ И ПОРУЧУЈУ: „ОВДЕ НАМ НИШТА НЕ НЕДОСТАЈЕ“

386
БЕОГРАД ЗАМЕНИЛИ ВЛАСОТИНЦЕМ И ПОРУЧУЈУ: „ОВДЕ НАМ НИШТА НЕ НЕДОСТАЈЕ“

Сара Драгићевић и Александар Радовановић, однедавно вереници,  преселили су се крајем октобра из Београда у Власотинце. С обзиром на то да миграције углавном иду у супротном смеру, њихова прича побуђује додатну пажњу. На питање како су одлучили да предност дају Власотинцу, у односу на Београд, Сара одговара:

-Провели смо летос месец и по дана у Власотинцу и много нам се допало. Кућа у којој сада живимо је кућа мога деде Милорада Краинчанића, налази се између два моста, поред тзв.Спаскине куће, али моји родитељи нису рођени овде. Тата је рођен у Београду, мама у Вршцу. Ипак, моја породица се је овде доселила после бомбардовања и ја сам од првог до осмог разреда основне школе живела у Власотинцу. Међутим, прва сам у породици била за то да идемо, да овде нема ничег за младе и слично… Међутим, са двадесет и кусур година, ево ме опет овде. Дефинитивно нас овде нешто вуче, породично – каже Сара.

Александар тврди да је нашао себе у вароши на Власини, да му прија природа и да је све много приступачније него у Београду.

-Првобитни план је био да дођемо поново на лето, јер је лето овде фантастично, али једног дана, радећи од куће у малом стану који смо изнајмљивали, одлучили смо да се преселимо и дошли смо 23.октобра – прича Александар.

-Београд је дефинитивно постао пренасељен и презагађен и почео је да нас  „гуши“. Не прија нам. Имали смо могућност да дођемо зато што имамо кућу, то нам је била прва олакшица да се „померимо“ из Београда – додаје Сара.

Рад од куће олакшао је одлуку о пресељењу.

-Ја сам се запослио у једној америчкој фирми која има представништво у Србији и радим неки делом административни  посао. Био сам један дан у канцеларији и онда су нам сутрадан рекли да прелазимо на рад од куће. Мени је то био шок, али морало је тако. После ми се је и Сара придружила у раду од куће и постали смо колеге на неки начин – објашњава Александар.

Сара је завршила Учитељски факултет, за васпитача. Радила је на факултету, у вртићима, али околности су се, каже,  промениле. Сада има фирму која се бави консултантским пословима и фотографским услугама и планира да је пребаци у Власотинце.

-Добила сам позив да сарађујем са румунско-америчком фирмом. Пошто сам живела у обема земљама и говорим оба језика то ми је била предност. Радим сада пројектни менаџмент – каже Сара.

Додаје да им прија кад изађу ујтру у двориште, са шољом кафе, поред реке, ставе лап топ у крило и раде. Александар је у једној од соба направио канцеларију, а Сара фотографски студио. Као и остали Власотинчани, петком иду на пијацу.

– Тада нам је главна активност, идемо на пијацу, осећамо се као домаћини. Набављамо здраве производе, здраву храну – каже Александар.

На питање да ли им нешто недостаје у Власотинцу, углас кажу да не. Додају да су се овде везали много више за кућу, а и једно за друго.

– Власотинце има апсолутно све што нам је потребно, ретко када идемо до Лесковца, само зарад неких продавница, али не зарад ужитка или провода јер све имамо и овде. Такође, постоје позориште, биопскоп, има манифестација.  Има и  где да се изађе, то није спорно– слажу се обоје.

Сара је сачувала своје контакте са Власотинчанима из периода када је овде ишла у школу и била члан културно-уметничког друштва.

-Скоро сам добила позив од дечка који је тренутно редитељ за мјузикл Мама миа, да радим певање. Била сам вокални инструктор за певање у Београду. То ме је и повукло мало. Иако смо кратко овде, повезали смо се са околином. Имам списак пројеката који би могли да побољшају аспетке у животу места јер иако смо дошли овде, ми нисмо дошли да бисмо били изоловани – каже Сара.

– Драго ми је да видимо да се пуно тога дешава. Чекамо тај Вински бал на лето. До сад смо га увек некако „промашивали“ – додаје Александар. Неизоставно је питање како су на њихово пресељење из Београда у Власотинце реаговали родитељи и пријатељи. Сара каже да њену маму није изнеднадила та одлука, а Александрова мама је мало страховала.

-Али сада је све у реду. Сви ће нам родитељи доћи за Божић. Виде они по нама да нам је добро. Реално, није преко света, ту је аутопут, брзо се стиже. А што се пријатеља тиче, половина њих је сумњичава према нашем избору, а половина каже – у реду је, имате кућу, самим тим ћете уштедети новац, имате простор, имаћете више времена за себе, браво – препричава Александар.

На питање о даљим плановима он одговара:

-За сада смо ту. У плану је и свадба. Покушавамо да се фокусирамо на себе, она са радом у студију, ја са физичким радом, мало трава, мало дрва. Учимо језике, нове вештине везане за посао, како би нам то дало ову слободу да можемо ми да бирамо где желимо да живимо и како желимо да живимо.

Сара додаје да је овде згодно бити и са малом децом јер је мало место, лакше се функционише.

-Можда и те неке прве године овде могу да нам послуже за тако нешто. Никад се не зна шта може да се деси, али хоћемо да дамо шансу овоме овде, бар пар година. Ни једног тренутка се нисмо покајали – понавља Сара.